Kako i sam autor kaže ovo je knjiga o običnim temama, svakodnevni život prenesen je na stranice, uobličen i sređen za čitanje širokih ili barem širih narodnih masa. Možda je tačno to što kaže da mi baš ovakve knjige uvozimo, knjige pisaca koji se u svetu reklamiraju kao pop zvezde, ali kolika je čitanost takve litrerature, i da li i mi onda treba da počnemo da se bavimo pisanjem takvih knjiga " pop romana" ili bolje reći čak i "pop beletristike". Ako je odgovor na to pitanje i potvrdan, da li je Tešin onda ispunio zadatak koji je sam sebi postavio i napisao takav roman koji će biti čitan i koji će zameniti uvoz te strane beletristike za kojom mi toliko hrlimo?
Roman Kroz pustinju i prašinu doista obiluje gomilom malih priča iz zaista sasvim običnog života. Same priče mogle bi biti nekome zanimljive, čak i jesu kada se čitaju prvi put, ali nije li svako od nas bio na moru, na đačkoj ekskurziji i nije li svako doživeo prvo ljubavno i seksualno iskustvo, na manje ili više čudan način, ili barem čuo tu priču ako ne od više onda barem od jedne drugarice ili druga? Nije li isto tako većina dečaka sanjala u osnovnoj ili srednjoj školi da će jednog dana biti velike rok zvezde za kojima će se otimati njihove vršnjakinje ali i one starije? Priču o bivšem, sada bi bilo bolje reći davno bivšem režimu, i o onom prethodnom, također svi znamo, nije neophodno podsećati na vremena koja nisu svima ostala baš u najboljem sećanju.
Autor je definitivno u pravu kada na jednom mestu u knjizi kaže da čitanje ove knjige liči na obrtanje strana porodičnog foto-albuma, ali onog koji u svojoj unutrašnjosti sadrž i slike kojih često ne želimo da se setimo i u tome je sasvim u pravu. Čitanje ovog romana zaista odaje takav utisak, iz strane u stranu opisuju se dgađaji koji su sećanja vezana za ono što je godinama beleženo u crno-beloj, a zatim u kolor produkciji, od ranog detinjstva pa sve do sadašnjosti i pohranjeno u velikim debelim koricama. Zaista jedan sasvim opušten način prikaza, ali i pomalo previše opušten. Često se dešava da priče odnosno avanture koje su ispričane pored toga što ne fasciniraju same po sebi gube i ono malo kvaliteta što imaju jer su pričane kao u polusnu, rečenice su samo nizane u stilu došao sam... video sam.... ti si bila tu... i tako dalje. Dobra strana samog načina pričanja jeste ta što autor kombinuje mnogo stilova kojima više ili manje uspešno barata. Od čisto književnog stila, autor manje više vešto prelazi na novinski stil kada misli da je to porebno, naučnim stilom piše o istorijskim događajima, o geografiji, pa imamo utisak da ne čitamo roman, a sve to katkad svrsishodno, katkad ne začini ili zagorča lošim slobodnim pričanjem koje možemo čuti i kod kuće.
Ono što doista bode oči, i to iz više razloga jesu uvodi koje priča autor na početku svakog poglavlja. Uloga sveznajućeg pripovedača sa jedne strane doprinosi utisku listanja foto-albuma, jer svaka priča bude započeta nečime pa tek onda razrađena, i tu doistamožemo steći utisak da je to zapravo želja da se stekne osećaj razgovora između dve osobe od kojih ni jedna nije autor, a koji je zabeležen i dat nama na čitanje, ali sa druge strane, mi ovo nemožemo sa sigurnošću da znamo. Ako i jeste tako, onda je autor napravio veliki propust, jer taj sloj nikako nije dovoljno uobličio. Ako sa druge strane to nije bila njegova namera, onda se susrećemo sa još jednom zamerkom, teško da će neko želeti da čita desetak petnaest stranica teksta ako mu je sve već rečeno na prvoj. Stiče se utisak da je autoru cilj da kroz dosadne priče svakodnevnice prikaže svoje umeće pisanja, pa onda da se ne bi slučajno zadržali na priči on nam u napred kaže šta će se desiti, u nadi da će nam pažnju odvući jezičko umeće.
Jezik koji pisac koristi u romanu prilično je zbunjujući i prilično izneverava horizont očekivanja. Priče koje priča definitivno zahtevaju veću jezičku slobodu, ipak u celom delu najvulgarnija ako tako možemo uopšte danas da je nazovemo reč jesu sise, reč koju autor stidljivo kao neko ko ima dara da piše, ali još uvek nesvestan toga šta sve može da se uradi sa jezikom koristi na nekoliko mesta sa puno odvažnosti kao da je otkrio nešto neverovatno novo. Ima se osećaj kao da autor piše za mamu i tatu, kao da se boji da će zbog ružne reči dobiti ćušku.
Verovatno će ovaj roman zbog toga i biti najzanimljiviji onima koji su tek na početku svog života i koji će u svom neiskustvu i traganju neke od odgovora možda naći na njegovim stranicama, i onima koji će se u njemu prisećati davnih dana svoje mladosti dok sede u fotelji ili stolici za ljuljanje i razmišljaju kako se nekada davno to desilo i njima, ili je barem moglo da se desi. Međutim onima koji bi tebali da budu najaktivniji čitaoci, a koji još uvek nisu ni toliko stari da bi se prisećali pošto je to bilo pre nekoliko godina, a opet ni toliko mladi da bi morali iskistvo da traže na stranicama nekog romana ovo delo neće biti od neke velike koristi ni preterane važnosti.
Kakav je status ovog romana prema ostalim delim teško je reći. Ne zalazeći u pokušaj obaranja stare strukture žanrova i stvaranja nove, nazvati ovo delo nekako zaista je teško. Lako bi se moglo zaključiti da se radi o romanu, jer je niz priča povezanih jednim junakom stavljen na jedno mesto. Ipak ovaj roman nosi naziv "avanturistički" što je jako teško opravdati, jer ako znamo da je većina muškaraca, dobar deo onih koji se mogu tek nazvati mladim ljudima u svojim tridesetim godinama, pa i mlađi, učestvovalo u dva rata, pored gomile žena i dece koji su pred njime bežali i u njemu posredno ili čak i neposredno učestvovali, onda je zaista teško i taj deo kao najjaču scenu opravdati kao jaku i zanimljivu onima koji se nazivaju mladima, a onima koji će se nazvati starima ona će definitivno biti smešna, a nekima verovatno i kukavička, pa onda ostaje samo onaj najmlađi sloj čitalaca kojima ona verovatno zbog svoje kratkoće neće biti preterano zanimljiva, a i ko još posle toliko ratovanja želi da čita o ratu. Po samoj strukturi avanturistički bi i mogao da se doda u žanrovsku odrednicu ovog romana, ali postoji i tu problem, jer većina događaja koji su ispričani nisu pričani kao avantura nego kao sećanje na zgode i doživljaje iz mladost, pa bi onda po tome i Doživljaji Nikoletine Bursaća i Družba Pere Kvržice mogli s pravom da dobiju odrednicu avanturistički, a što oni nisu ni dobili, a po svemu sudeći ni neće.
Sve u svemu izgleda da je ovo je roman koji će se čitati jednom, roman koji će sigurno i pored mnogobrojnih zamerki ipak pronaći svoj čitalački krug koji će sa oduševljenjem obrtati stranice ovog tekst albuma, ali da će ostati upamćen u našoj ili čak široj književnosti ipak se čini kao iluzija.
Autor: Igor Lekić
