ISBN 86-7752-013-9
Okean , 2004
Napeta priča, puna nagoveštaja i iščekivanja, tihe jeze koja se uvlači u kosti, dok Artur Kips vodi neprestanu borbu sa svojom stvarnošću u osamljenoj kući okruženoj močvarom. Mladi advokat ne veruje u duhove, ali vrištanje deteta u tami koje odjekuje preko magle, ritmički zvuci stolice za ljuljanje u jedinoj zaključanoj sobi, i samoća koja ga izjeda, uveravaju ga postepeno da slika žene u crnom koju je video na malom groblju nije nimalo manje stvarna, samo zato što žena nije živa. A onda, vrata se otvaraju...
Iako možda zvuči zanimljivo, knjiga je krajnje loše motivisana, sa zapletom toliko banalnim da će ga deca u vrtiću prozreti, a krajem tako smešnim da je teško poverovati u priče o ekranizacijama i desetogodišnjem prikazivanju na Vest Endu. Možda, da je tok svesti detaljnije prikazan, da je tanka granica između racionalnog i onog drugog negde usput nestala, da je ta preteća senka samo malo strašnija... Ali nije. Ne mogu reći da su opisi loši, jer nisu, niti da nema zaista napetih momenata, kada vam se koža naježi kao malom terijeru koji u jednom momentu pravi društvo glavnom junaku, ali činjenica da se ništa ne dešava verovatno je trebala da vas pripremi za najgoru moguću okrutnu šalu sudbine - kraj romana - koji meni i ne deluje toliko strašno, a i zbog same koncepcije uvoda, očekivan je od samog početka. Činjenica je da sredina romana, opis kuće, močvare i magle, deluju strašnije od konca, koji delo definitivno ne krasi, a i deluje zbrzano... Za kraj, malo tehničkih detalja - knjiga ima preko 200 strana, ali su slova tako velika da je nemoguće ozbiljnije se udubiti, jer deluje kao da čitate slikovnicu, i slobodno su mogli da je stave na 80-100 strana, ali preptostavljam, onda ne bi mogli da je prodaju za preko 400 dinara...
Da li bih vam preporučio ovu knjigu? Ne baš, ne vidim neki jak razlog. Osim, ako možda ne želite da pišete sličnu literaturu, ili ste sve drugo pročitali, a baš vam je dosadno...
Autor: Nikola Bulj
