How the light Gets In, M.J.Hyland
Magnet, 2005.
„Da ne bih počela da vrištim, brojim preostala zrna graška na njenom poslužavniku, a onda im nadevam imena: Gabrijela, Greg, Glorija, Gledis, Gabrijel, Gvendolin."
Koliko smo samo puta poželeli da se probudimo u nepoznatom krevetu, gde na prozorskoj dasci cvrkuću američke senice (ili neke njihove nacionalne ptičice), cvrkuću na američkom cvrkutu, traže (iako to ne razumemo baš u dlaku, tj. pero) da im dobacimo mrvice sinoćnjeg BigMack-a? Možda ne čeznu svi baš za američkim ptičicama, mada nas sigurno ima jato ili armija (zavisi od afiniteta), ali o mogućnosti „novog početka" (u vidu ptice ili čoveka) svako je od nas barem jednom sanjao. Zar ne?
U knjizi „Jedan krevet za mene" zapravo malo reči ima o pticama (pa se knjiga valjda zato i ne zove „Jedno gnezdo za mene"), ali zato o Americi reči ima. „There are no cats in America" - pevali su '90-tih miševi u crtaću „An American tail". Ipak se i tada na koncu ispostavilo da u „Zemlji Snova" nažalost, kao i posvuda, ima puno mačaka (ako je za utehu - i ptičica).
Zapravo, Amerika sama je u knjizi manje bitna; ona je sredstvo, ambijent. U takav ambijent doseljava se Luiza Konor. Luiza je hiperinteligentna šesnaestogodišnja Australijanka kojoj se putem stipendije nudi prilika da provede godinu dana u „Obećanoj Zemlji", u četvoročlanoj porodici. Lu je celoga života imala baš sličnu maštariju - da je neko „divan" usvoji. Nije ni čudo, odrasla je u porodici koju oseća kao krajnje neugodnu, gde je sestre iz razonode svakodnevno „makljaju", a druženje s roditeljima se svodi na zajedničko zapijanje i naziranje TV TeleShop avantura kroz pušačko-dimnu zavesu. Lu u ovakvom ambijentu pati, ima nesanicu, generalno je demotivisana, ne vidi smisao življenja. Ali, da li će život u novoj, „idealnoj" porodici, u „idealnoj" državi sam po sebi učiniti da se ovo promeni? Da li uopšte postoji idealna porodica i država? Lu je verovala da postoji. Sve do neke tridesete stranice knjige...
Roman-prvenac Marije Dž. Hajlend obiluje pronicljivim zapažanjima i britkim humorom. Knjigu nazivaju „Lovcem u žitu za XXI vek", a Dž.M.Kuci, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2003, govori čak o „književnom delu najviših dometa". Iako, lično, meni ovo izgleda preterano, s knjigom možete doživeti vrlo lepe trenutke i ona ima šta da ponudi.
Oslušnite, i u tami Luine besane noći začućete ipak cvrkut ptica. „Možda zbog tih prokletih ptica i ne mogu da spavam!", uzviknula bi Lu.
Autor: Natalija Ž. Živković
