Zločin i kazna...
Asocijacija na Greh i Iskupljenje, na novi zavet...
Ne morate razumeti šta pokušavam ostaviću ovaj zapis više ovako...
Raskoljnikov je tipičan tragični lik. Pokušava da se otme slepoj subini koja ga vodi u propast, čak je i svestan da tu ništa nije kako treba, kao Šekspirov Hamlet, kao Rasinova Fedra, i time spada u viši red tragičnih likova - samosvesnih, osvešćenih, oni koji spoznaju svu svoju tragediju, ali boreći se sa njenim tokom, prihvataju je, i na neki perverzan način uživaju u sosptvenoj propasti, nalazeći u njoj samoj početak i kraj, svrhu. Da, on zbilja podseća na najvećeg tragičnog lika poznatog književnosti, Isusa, koji živi znajući da će umreti, i to za grehe drugih. Obojica nose svoj krst ka gubilištu. Obojica znaju. Obojica su spremni, ali onog trenutka na krstu, obojica zastanu, na trenutak se predomisle. Isus ima Magdalenu, bludnicu, Rodion ima Sonju, svoj posrnuli hram čiji pogled ga vraća iskupljenju greha.
Pada li Raskoljnikov zbog svog zločina? Ima li zločina? Je li on ubio babu, "vaš", ili nešto drugo, da li je samo alatka? On priča o sili, o đavolu, ja ću samo skrenuti pažnju na pero autora, na želju za stvaranjem od sudbine vođenog tragičkog lika, koji i kad sebe uverava da to neće uraditi, ipak stavlja sekiru u petlju pod kaputom.
Raskoljnikov je morao da ubije, i morao je da pati, morao je da nosi svoj krst za sve nas, da bi spasio ne sebe, nego čitaoca. Morao je jer je otac njegov svemoćni (ah kolega Dostojevski, zabrinjavaš me ovom svojom pozicijom višeg Demijurga) odredio sudbinu mu i pre rođenja (u trenutku kad se čitalac uključuje u knjigu točkići sudbine odavno već rade) svojom željom da kroz njegovo mučenje ojača druge, da kroz stradanje jednog spasi hiljade, da spere neke nepovezane grehe kroz sapatnju sa stradalnikom, kroz saosećanje, razumevanje, kroz onog jednog koji će pritrčati da pomogne njegovom Isusu da ponese svoj krst ka Sibiru.
Da bi se razumelo bolje ovo na šta ciljam, pozvaću se na nešto što je Polar čini mi se pomenuo - duboku tradicionalnost i religioznost autora, te široko njegovo klasično obrazovanje. Da li je cela knjiga samo paradigma novog pisma ili ne, svako će sam da odluči, verovatno osporavajući moju ideju raznim dokazima, ali paralele su neumitne i teško oborive kad se sagledaju uporedo -
Raskoljnikov i Isus dolaze iz sirotinjske porodice, iz provincije, i dolaze u glavni grad. Čine "čuda" i dobra dela (spašavanje dece iz plamena, briga za starca) čak i kad je to na sopstvenu štetu (pare za sahranu), smatraju se jednakima sa onima koje ostali odbacuju (postavio je kraj sestre svoje i rekao da je dostojnija zbog patnje) i traže društvo grešnika, unapred znaju da je njihov pad neizbežan, i razmišljaju o izbegavanju ali na kraju mirno polaze na gubilište (za Raskoljnikova je gubilište onaj tren kad je ubio babu, ne onaj kad se predao, jer on sam kaže "babu ja nisam ubio, sebe sam onog trena usmrtio"), obojica nakon raspeća i pred svetinom koja ih pljuje i kamenjem gađa gube hrabrost na tren (jer šta je sve ono od ubistva do predaje ako ne samo trenutak u svesti) i odriču se Boga, ne toliko odriču koliko se pitaju zašto je to dopustio, obojica imaju majku pred kojom se zastide, obojica verne prijatelje i jake neprijatelje, obojica bludnicu pored sebe u kojoj na kraju pronađu hrabrost da traže oprost...
Neko će reći, a šta sa epilogom, šta sa njegovim shvatanjem da je voli, da želi da živi, sa suzama na kolenima. Pih, pa uskrsnuće. 3 dana nakon smrti Marija dolazi a anđeo joj reče, ustani i raduj se (i Sonja se raduje shvatajući...) jer on nije mrtav, on ponovo živi (...da Rođa ipak nju voli, da shvata da je voli, da će živeti, šta je 7 godina...)
I tako Dostojevski piše svoje najvažnije delo, ugledajući se na svog idola, i najvećeg od svih pisaca...
Zločin i kazna, za oprost grehova ljudskih...
Autor: Nikola Bulj
