Ključne reči: arhetip, tarot, mit, Jung, psihologija, anima, animus
Apstrakt: U radu se govori o arhetipskim obrascima prisutnim u savremenom špilu tarot karata i kako se oni manifestuju u romanu “Poslednja ljubav u Carigradu”, sa posebnim osvrtom na učenja K. G. Junga o fenomenu tarota i interpretaciju u kontekstu dubinske psihologije.
Postmodernistički eksperiment u romanima Milorada Pavića, kroz travestiju teksta, odbacuje pojam idealnog čitaoca i stvara novog kreativog, sabesednika i koautora. Već od prvog pokušaja u “Hazarskom rečniku”, napor da redefiniše odnos pisac-čitalac, a načine čitanja stavi u nadležnost najrazličitijih fenomena, odveo je Pavića ka eksperimentisanju sa manifestacijama teksta.. Ono što je našlo definiciju u terminu ergodička književnost, podrazumeva da se “Hazarski rečnik” čita kao roman-leksikon, “Predeo slikan čajem” ima za predložak ukrštenicu, a “Unutrašnja strana vetra” je roman- klepsidra, gde se dva pola priče ulivaju u jednu univerzalnu priču. Ključna reč za čitaoca ovih Pavićevih dela bila bi izbor, odnosno vreme posvećeno delu, ali i koji lični afiniteti i impulsi će ga voditi kroz čitanje. Taj impulsni vodič najspecifičniji i najsloženiji momenat dostigao je u romanu “Poslednja ljubav u Carigradu.”
Ovim delom Milorad Pavić uspostavlja jedan novi književni žanr, neku vrstu priručnika za gatanje, kako stoji u podnaslovu dela. Svako od 22 poglavlja ovog romana nosi naziv i korespondira sa značenjem jedne od karata iz Velike Arkane igre Tarot, u popularnoj kulturi poznate kao igre za proricanje sudbine ali i manipulaciju pagansko- fatalističkim sklonostima dobrog dela balkanske pa i svetske populacije. Knjiga je opremljena unikatnim vizantijskim špilom koji je namenjen da čitaoca provede kroz jedinstven način čitanja ove knjige.
Idealan čitalac, kakvim ga je Pavić definisao u “Hazarskom rečniku”, bio bi onaj koji se iznova vraća delu a koncepcija tarot igre, u ovom romanu to obezbeđuje daleko superiornije nego li ona u “Hazarskom rečniku”. Interes za vlastitu sudbinu kroz igru tarot, trebao bi čitaoca da vrati ovoj knjizi, a ponovno vraćanje knjizi obezbedilo bi jedno novo čitanje obojeno fatumskim procesom tarota, pa i shvatanje percepcije i procesa čitanja književnog dela kao svojevrsnog fatuma.
Oslanjanje na jedan popularan i trivijalan vid zabave, što danas u našoj kulturi predstavljaju tarot karte, donela je piscu optužbe da je prešao na komercijalnu stranu stvaranja, u želji da stekne širu čitalačku publiku. U odbranu autora ali i kao metod tumačenja ovog dela poslužiće argument koji iznose mnogi poznavaoci tarota danas, braneći sam tarot. Naime, veliki poštovalac i ljubitelj tarota bio je psihoanalitičar Karl Gustav Jung.
Zanimajući se za kolektivno nesvesno Jung je prvi ustanovio postojanje najvećeg od od svih paradoksa. Nesvesno i svesno postoje i opstaju u stanju dubinske i suštinske međuzavisnosti i dobrobit jednog nemoguća je bez dobrobiti drugog. U svom radu sa stotinama neurotičnih i duševno obolelih ljudi, došao je do dokaza da većinu oblika duševnih poremećenosti izaziva sužavanje svesti, i što je svest čoveku suženija i racionalno usmerenija, utoliko je veća opasnost da se sile kolektivnog nesvesnog pobune i preplave i poslednje odbrane teško stečene svesti čoveka. On je ustanovio da je svest nadublji san nesvesnog i da kad zađemo duboko u istoriju čovekovog duha, tamo gde se ona pretapa u mit i legendu, otkrivamo da je ona neprestano stremila sve većoj i većoj svesnosti. Ova svesnost podrazumeva sve vidove racionalnih i iracionalnih oblika spoznaje i saznanja, koji su utoliko vredniji zbog toga što predstavljaju mostove između neiscrpnog bogatstva još uvek neostvarenih značenja kolektivnog nesvesnog, koje je uvek spremno da pomogne u pokušajima da se ojača svest čoveka u beskrajnoj borbi protiv preteranih zahteva življenja. Upravo zbog toga, Jung je cenio sve iracionalne puteve kojima je čovek u prošlosti pokušavao da istraži tajne života. To objašnjava takođe njegovo zanimanje za astrologiju.
Pavić pak po astrološkom principu kreira roman “Zvezdani plašt”. Nekako, bi se veliki broj tema Milorada Pavića mogao okupiti oko zajedničkih interesovanja i teorija sa Jungom. Motiv sna opsesivna je tema Pavićeva a oblast u kojoj je Jung ostvario neprevaziđen naučni doprinos današnjem shvatanju ovog fenomena. Međutim, tu bi se već mogle povesti polemike da li je tretman sna u Pavićevim delima Frojdovski ili Jungovski, jer je erotika svakako Pavićev neizostavan začin. On je možda postmodernistička kaša svih dosadašnjih shvatanja sna. ”On piše kako mi sanjamo”, napisao je u Njujork Tajmsu, Robert Kuver. Posmatrana u celini kao san, Pavićeva dela mogu se smatrati idealom Jungovog shvatanja književnosti, koja ne imitira spoljašnji svet već predstavlja apsolutni san sveg ljudskog roda. I odista, sva Pavićeva dela odvijaju se u nekom stanju nalik na san i mogla bi se tumačiti metodom psihoanalize.
Jung je među prvim naučnicima shvatio, da kao i kod toliko drugih igara i pradavnih pokušaja vidovitosti i proricanja, tarot ima svoje korene u složenim obrascima kolektivnog nesvesnog, kojima su dostupne mogućnosti povećane budnosti.''Priznajem, kaže Jung, da sve ovo može da zvuči prilično čudno čitaocu koji ne poznaje osobeni jezik intuitivnih procesa. Oni nisu usmereni ka racionalnom umu...oni su spontani, dinamični i zbunjujuće vijugavi; taj proces je kao bujica lave...nema svrhe racionalisati i intelektualizovati ovu radinost.'' [1]
Ovakvo Jungovsko shvatanje tarota otvara nam jedan poseban pristup primene arhetipske kritike romana “Poslednja ljubav u Carigradu”, čijim se pokretačem smatra upravo Karl Gustav Jung a koja je postala mnogo poznatija po grupi anglo- američkih kritičara, sledbenika Jungovih, naročito Nortopa Fraja.
Milorad Pavić gradi od karata roman, sam priča “romancu” o svojim junacima. Kod njega svaka karta, osim toga što nosi poznato tradicionalno značenje, predstavlja datost, kojoj svaka gatara pridodaje nešto svoje - vezana je za konkretnog junaka priče - Luda je priča o Sofroniju Opujiću, Car - o Haralampiju Opujiću, Pravda - o osveti mladog Teneckog. U svako poglavlje pisac upliće naziv karte kao apstraktni pojam ili pak unosi opis pejzaža koji podseća na sliku na karti.
Roman je smešten u Evropu zahvaćenu Napoleonovim ratovima i dešava se na širokim prostorima od reke Labe do Venecije, od Trsta, Sremskih Karlovaca i Zemuna, do Carigrada. Glavni i sučeljeni likovi pripadaju srpskim trgovačkim i umetničkim porodicama Opujića i Teneckih, koje su u knjizi suprostavljene i time što ratuju međusobno za “tuđ račun”, u francujskoj i austrijskoj vojsci. Život glavnog junaka mladog poručnika Sofronija Opujića misteriozno se komplikuje probuđenom željom za nečim neshvaćenim, proročanstvom i ljubavlju prema ćerki očevog neprijatelja iz porodice Tenecki.
Putovanje kroz tarot karte uglavnom je putovanje kroz dubine ljudskog postojanja, koje će ovaj roman istražiti. S čime god da se sretnu ili šta god da postanu junaci tokom tog puta, ono simbolično predstavlja one instiktivne sile koje autonomno deluju u dubinama ljudske psihe , a koje je Jung nazvao arhetipovima. Iako se oblici arhetipskih slika mogu razlikovati od kulture do kulture, njihova suština je univerzalna. Ljudi svih generacija i kultura sanjali su, pričali i pevali o ahetipskoj Majci, Ocu, Ljubavniku, Heroju, Magu, Ludi, Đavolu, Spasiocu i Mudracu. Tarot karte predstavljaju sve ove arhetipske likove pa i mnoge slojeve priča, mitova i iskustava koje je čovečanstvo ugradilo u njih.
Teorije o poreklu ovog tajanstvenog špila karata raznovrsne su i maštovite. Neki smatraju da te karte predstavljaju tajne stupnjeve inicijacije u nekom ezoteričnom egipatskom kultu. Nekoliko uglednih naučnika pretpostavljaju da su te karte smislili Albižoni , pripadnici jedne gnostičke sekte koja je bila veoma raširena u Provansi u dvanaestom veku. Moguće je da su te karte zapravo prokrijumčarene u tarot, da bi na tajanstven način mogle da saopšte zamisli i predstave koje su bile u sukobu sa zvaničnom Crkvom. Jedan savremeni autor, Gertruda Mokli došla je na neobičan zaključak da su velike Arkane prilagođene ilustracije za knjigu Petrarkinih soneta Lauri.
Ove karte stare su bar šest vekova i neposredni su prethodnici današnjih karata za igranje. Tokom mnogih generacija, likovi prikazani na ovim kartama prošli su kroz dosta promena. To što ih i danas koristimo potvrda je njihove mudrosti. Tarot je tek nedavno skrenuo pažnju na sebe, kroz misterije ezoteričnih učenja kultova poput Vike ili Kabale. Upravo ovi pokreti ističu da su se figure tarota nametnule samozadovoljstvu zapadnog čoveka, potpuno okruženom verbalnom kulturom u kome govor zauzima najvažnije mesto, da bi mu kroz svoj neverbalni slikovni jezik prenele poruke od velikog značaja. Tarot špil sadrži 78 karata i njega sačinjavaju Velike Arkane, što znači velike tajne i Male Arkane –male tajne ljudskog života. Tarot priručnici definišu Velike Arkane kao večne, arhetipske ličnosti i situacije , dok male tajne predstavljaju svetovne situacije. Male Arkane dele se na četiri osnovna elementa :vatru koju predstavlja špil štapova, vodu koju predstavlja špil kupova, zemlju- špil dinara i vazduh špil mačeva. Aduti koje nazivamo velikim Arkanama sastoje se od 22 karte sa slikama koje ne pripadaju nijednom od četiri znaka. Svaka od njih ima svoje ime i broj. Tu su MAG, CARICA, LjUBAVNICI, PRAVDA, MESEC, SNAGA...Kada se poređaju po brojevima ove karte kao da predstavljaju priču u slikama, odnosno tipične doživljaje i iskustva koja prolazimo na drevnom putu ka samoostvarenju. Upravo na simbolici te priče Velikih Arkana razvijena je radnja roman “Poslednja ljubav u Carigradu”.
Cilj ove analize biće da se arhetipovi tarot karata Velike Arkane donesu u njihovom osnovnom, ogoljenom značenju, onakvim kakvim ih je prepoznao Jung. Osnovna razlika između K.G. Junga i Nortopa Fraja u pogledu tumačenja pojma arhetipa, i njegovog mesta, jeste u tome što se Jung zadržava na opštoj genezi arhetipova dok se Fraj bavi njihovom analizom. Fraj definiše arhetip kao simbol, obično je to slika, koja se nanovo pojavljuje u književnosti da bi se prepoznala kao jedan element književnog iskustva.
Pre nego što krenemo na put koji je kao sumu ljudskog iskustva predstavljaju arhetipi tarota, dobro bi bilo da imamo mapu tog putovanja, koje junaci ovog dela apokaliptično završavaju u Carigradu, mestu koje predstavlja sveti topos u Pavićevom stvaralaštvu ali i srpskoj narodnoj tradiciji. Mrtvo mesto jedne kulture koja je nastavila da živi u kulturama nekih drugih naroda. Na mapi su prikazane 22 karte Pavićevog vizantijskog tarota, koje je za ovu sliku nacrtao akademski slikar Ivan Pavić pa se i izbor špila, uklapa u opšti kolorit i filozofiju romana.
Mapa putovanja
Na mapi su karte poređane u sedam kolona po tri reda. Pavić o njima priča kao o tri grupe ključeva.
Nulta karta je LUDA, ona koja nema utvrđeno čak ni mesto. Stoji na vrhu gledajući druge karte. Pošto nema svoj broj, slobodna je da putuje po svojoj volji, često remeteći uspostavljeni red svoji nestašlucima. Njena snaga je vuče kroz vekove, te ona kao xoker preživljava u današnjim kartama za igranje. Njeno mesto u poretku karata je donkihotovsko, ona je najbliža Šekspirovoj ludi koja je slobodna da govori najveće istine a da je niko ne uzme za ozbiljno. Luda je zadužena da nam u tarotu u svom cikličnom plesu dokaže da sopstvo nije stvar koju mi sami stvaramo, nego da je ono uvek tamo negde na početku gde i ona obitava. Arhetip lude se jednog dana budi u Sofroniju Opujiću i on postaje arhetipska lutalica sa zavežljajem i štapom, u stalnoj potrazi za identitetom . Na karti, uz ludu nalazi se jedan psić, na glavi šešir pajaca, simbol njegovog iracionalnog putašestvija, a u daljini se naziru planine, falusni simboli karaktera lude. “Bog je Onaj Koji Jeste, a ja sam onaj koji nisam”[1], kaže Opujić. Veoma sličan iskaz nalazimo u Jungovoj definiciji, odnosno nesvesnoj prefiguraciji ega. “Nisam Ja koji sam stvorio sebe, nego sam se desio sam sebi”.[2] Suočavanje sa arhetipom Lude zavisiće kod čoveka od njehovog životnog iskustva. Ona uvek izaziva nemir i samoispitivanje.
Opisom života i navika Lude, odnosno mlađeg Opujića, ovaj lik korespondira sa stranicama romana Miloša Crnjanskog posvećenim opisu srpskih oficira koji takođe ratuju za tuđe interese, vole lepe konjaničke odore, i sigurno su kadri, kao i Opujić, da usred zime spavaju pod kolima da ne bi iz kola dizali svoju kuju sa nakotom ruskog hrta. Još mnogi likovi Crnjanskog, vođeni filozofijom da nema smrti samo seoba, bacaju se u svet pod arhetipskim šeširom ove lude.
Prva karta zove se OPSENAR. Ona prikazuje maga koji je uvek spreman da izvede neki trik, da nas nasamari. Mi znamo da je umešnost maga odavno razotkrivena i da se svodi na dupla dna u kome skriva svoje tajne ali neodoljivo smo privučeni magijom koju izvodi. Mi smo magom privučeni potpuno iracinalno jer u svakom od nas postoji arhetipski Mag, čak više privlačan nego onaj koji stoji ispred nas, spreman da nam demonstrira čudotvornu stvarnost unutrašnjeg sveta, kada god osetimo da smo spremni da usmerimo pažnju u njegovom pravcu. Jednom rukom uperenom ka nebu a drugom ka zemlji, mag kao da govori: “Ja mogu ono što mogu Bogovi”. On istovremeno raspolaže sa čva četiri elementa malih arkana što prikazuje njegovo veliko znanje i umeće. To je arhetip varalice i nije ni čudo što se naš intelekt odupire njegovoj magiji.. Ukoliko ljudski um odobrava ovakvu vrstu magije, rizikuje da izgubi carstvo, koje je razum gradio ciglu po ciglu kroz vekove. On će doći da nam se u snu naruga samo zato što nismo shvatili neki problem. Tako i Sofronije Opujić odbija da poveruje u magičnu predstavu koju mu donosi poglavlje u kome vlada ova karta. Otac Sofronijev, Kapetan Haralampije Opujić još uvek je živ, u vreme kada njegov mag putuje gradovima i prikazuje predstavu “Tri smrti kapetana Opujića”.
“Izgledaće i tebi i drugima jedno vreme kao da i dalje živiš, kao da se ništa nije desilo, sve dok ti se ne dogodi poslednja ljubav, dok se ne zagleda u tebe neka žena sa kojom bi mogao imati poroda. Tada ćeš istog trena nestati pred licem celog sveta, jer treća duša ne može imati poroda, kao što onaj koji se treći put vampiri ne može imati dece”[3] Tim rečima se Opsenar obraća Haralampiju Opujiću a istinitost njegovih reči potvrđuje se na samom kraju ovog arhetipskog putovanja, kad se ispostavlja da ono što je opsena, može biti samo vešto negirana intuicija, odnosno senka o kojoj Jung govori. I tako se borba svesnog i nesvesnog nastavlja.
Karta PAPINICA simbol je arhetipa device, koji nam je poznat iz mitova i svetih spisa mnogih kultura. Bezgrešno začeće je motiv koji je često primećen u verovanjima mnogih naroda, razdvojenih kako geografski tako i vremenski, tako da njihovo poreklo može biti objašnjeno kao arhetipski obrazac prisutan u ljudskoj psihi. Ona može predstavljati Persefonu, Izis ili devicu Mariju i ženski princip koji predstavlja intuiciju, misteriju, vezu sa drugim svetom. Ona je čuvar nesvesnog.
“Muškarci imaju samo jedan pol. Žene dva. A treće cipele se čuvaj...Karte već hiljadu godina govore jezikom bilja u kojem je zapisana ljudska sudbina. A treća cipela je ona koja ne gazi bilje”[4] Tako je Papinica podelila svoju žensku mudrost sa mladim Opujićem. Ova karta, pored još par ženskih karata iz špila, mogla bi se ujedno smatrati i centralnom temom romana, kojem su lajtmotiv ponašanja i tipovi žene u odnosu na muški svet ratnika, pobednika i poraženih, usamljenika i bratstava i ženska mogućnost da se bude iznad tih muških nametnutih podela. Da se bude nešto treće. Nešto kao treća cipela, kako se kaže u tekstu. Ta cipela koja ne gazi ružu, suncokret, bor, ljiljan, simbolično bilje tarota, predstava je ženskog principa koji se uzdigao iznad svih vidova zemaljskog postojanja.
Sledeće dve karte u tarotu, CARICA i CAR, simbolizuju Majku i Oca, arhetipove od velike važnosti. Arhetipski otac se u svesti čoveka od mladalačkog shvatanja sveznajućeg, hrabrog, moćnog oca neretko kasnije transformiše u crnog đavola i okrutnog tiranina a slika majke od dobre i zaštitničke, u crnu vešticu ili zlu maćehu. Carica takoće predstavlja arhetip majke zemlje, majke sveta ,plodnost, ženski princip animu. Car je muški princip, animus, snaga i autoritet. To je priča majci i ocu glavnog junaka o tihoj i blagorodnoj zaštitnici gospođi Paraskevi Opujić i njenom mužu surovom ratniku Haralampiju Opujiću.
Karta broj pet je ŽREC. On predstavlja muški ekvivalent karte Papinica. Prema crkvenoj dogmi on je božiji izaslanik na zemlji i kao takav je bezgrešan. On predstavlja autoritet arhetipske figure čija moć prevazilazi moć i oca i cara. U jungovskoj mitologiji on predstvavlja arhetipskog Mudraca. Kao biblijski hebrejski prorok i hrišćanski svetac ovaj arhetip je još uvek moćan. On se često pojavljuje kao guru ili kao stari bradati čudotvorac i pomaže duhovnom prosvetljenju....”Suština je u nečem drugom, nikad se ne zna ko je koga ubio: pobednik pobeđenog ili pobeđeni pobednika”, progovara oličenje ovog arhetipa .
Karta koja dolazi posle Žreca zove se LjUBAVNICI. Na toj karti mladić i devojka sede zagledani jedno u drugo. Na nebu iznad Ljubavnika, krilati bog sa lukom i strelom kao da zadaje fatalnu ranu mladiću koja će možda stvoriti večnu arhetipsku situaciju ljubavnog trougla. Malo božanstvo Eros je naravno arhetipska figura kao i mladić i devojka. On oličava mladalački ego koji je do nekog stepena oslobođen prinudnog utivcaja roditeljskog arhetipa, spreman da stoji sam. Kao žrtve ove arhetipske situacije ljubavnog trougla, našle su se u romanu Rastina Brunsvik, njen mladi štićenik Avksentija Papila i Rastinina ćerka. Na kraju krajeva, ljubavni a ne osvetnički trougao dovodi i do apokalipse na kraju. Kada se proročanstvo Opsenara ispuni i u “pokojnog ” Haralampija Opujića zaljubi se žena njegovog sina, on netragom iščezava sa ovog sveta i ta smrt pretstavlja njegovu poslednju i pravu smrt. U Sofroniju Opujiću gasi se ona mala glad koja je rasla godinama i pretvara se samo u veliki bol, “jer bog svoje ljubimce nagrađuje najvećom srećom i najvećom nesrećom u isti mah”.
Razrešenje ovog ljubavnog konflikta i fatalnu smrt mladog Papile donosi karta BOJNA KOLA. Karta nagoveštava dolazak novog vladara. On je starac koji sedi, nacrtan tako da njegova figura zauzima čitavu površinu karte. Naravno to je Papilin ubica. Sa ovom kartom završava se prvi red karata koji zovemo Carstvom Bogova a koji predstavlja likove ustoličene na nebeskoj konstalaciji arhetipova. Ova kočija nosi priču u drugi red koji se naziva Carstvo zemaljske stvarnosti i Ego svesnosti, jer ovde jedinka ulaže napor da pronađe svoju sreću i ustanovi svoj identitet u spoljašnjem svetu.
Sledeća karta je SNAGA ili HRABROST, koja prikazuje ženu koja pripitomljava lava. To je Jerisena Tenecki, koja je odlučila da jednog dana okači sebi cipelu na vrat i tako postane arhetip koji nas uči sticanju i negovanju nasleđene snagen savladavanju zveri u sopstvenom biću. Iznad njene glave na karti lebdi simbol večnosti, koji smo sreli i na karti Opsenara. Njena bela odeća je odeća Lude a tamne planine u daljini isti oni falični simboli koji se pojavljuju na karti Ljubavnika. Lav koji joj mirno dozvoljava da mu razjapi čeljusti simbol je animalne strasti i snage i više je nego zadovoljan što se pokorava ženi.
Jerisena Tenecki je treća cipela. Ona će pomoći junaku da se suoči sa svojom animalnom prirodom. Možda njegovo početno suočavanje neće biti potpuno uspešno, pošto na sledećoj karti koja se zove OBEŠENI, vidimo mladića obešenog o noge sa glavom na dole. To je Sofronija Opujića posle krvavog okršaja obesio brat Jerisenin, Pana Tenecki. Izgleda nepovređen, ali je u tom položaju potpuno nemoćan. To je arhetip bolesnih, nepokretnih, ljudi kojima je potrebna pomoć druguh. On zahteva demonstraciju samilosti.
Na sledećoj karti junak se suočava sa SMRĆU, arhetipskom figurom pred čijom kosom svi ostajemo bespomoćni. Ali u poslednjoj karti u ovom redu, karti SAGLASJE pojavljuje se spasonosno rešenje. Ona je anđeo, i presipa tečnost iz jedne posude u drugu. Od ove karte energija i nada našeg junaka ponovo teku u novom pravcu. Do sada je bio zauzet oslobađanjem sebe od prinude arhetipova koji su direktno uticali na njega u svetu ljudi i događaja, i uspostavljanjem ego statusa u spoljašnjem svetu. Sada je spreman da svoju energiju svesnije usmeri prema unutrašnjem svetu. S obzirom na to, pre nego što počne sa razvojem ega, njegova pažnja se usmerava na širi psihički centar koji Jung označio kao sopstvo.
Duž puta junaku će promicati ove slike kao na pokretnoj traci; ali dok pratimo njegovu sudbinu kroz arhetipove, u poslednjem redu ćemo videti kako se njegova svesnost širi i svetlo postaje intezivnije. Iz tog razloga ćemo poslednji red nazvati Carstvo Nebeske Prosvetljenosti i Samoostvarivanja.
Prva karta u poslednjem redu je ĐAVO. On predstavlja Satanu, ozloglašenu zvezdu padalicu. O arhetipu đavola već je mnogo govoreno. Kada god ovaj momak padne u našu baštu on donosi sa sobom hteo ne hteo, bljesak svetlosti. U ovom romanu ime mu je Nežit i došetao je iz neke narodne neke bajke uz pomoć autocitatnosti i prihvaćene i razrađene postmodernističke navike prepričavanja starih priča. Ovog ovde zapamtićemo kao ružno čeljade koje je iz jajeta rodilo dete sa goveđim ušima, žena mu se zvala Petra Alaup i bila je iz Trsta.
Sledeće četiri karte u nizu su KULA, ZVEZDA, MESEC i SUNCE. One prikazuju različite nivoe prosvetljenja u ulaznoj liniji. Karta koja dolazi posle ove četiri, je SUD. Na njoj anđeo sa trubom pokreće junakovu svesnost, sa zaslepljujućom svetlosti, da probudi zaspalu smrt. Mladić ustaje iz groba, dok dve figure stoje pored u stavu molitve i čude se njegovom čudotvornom ponovnom rođenju. Junaci su u međuvremenu stigli u Carigrad.
Sa poslednjom kartom iz ove tarot serije koja se zove SVET, sopstvo je sada potpuno ostvareno, poput gracioznog plesača. Ovde se mnoge suprotne sile sa kojima su se naši junaci borili ujedinjuju u jedan svet. U ovoj poslednjoj tarot figuri, smisao i besmisao, nauka i magija, majka i otac, duh i telo, uklapaju se zajedno u harmonični ples čistog bića. U četiri ugla ove karte, četiri simbolične figure stoje svedočeći o ovom konačnom čudu. Proročanstvo se ostvaruje, svakog junaka stiže zaslužena kazna ili nagrada.
Po već uočenom principu karte se dele na muške i ženske, one su ili anima ili animus, što je još jedna odrednica iz Jungove psihologije ali i još jedna opsesivna tačka Pavićeve poetike. Već je primećen autorov ideal androgenosti. Preporučuje se da se muški i ženski primerak “Hazarskog rečnika” spoje na nekom gradskom trgu, roman “Unutrašnja strana vetra” je dvopolan, a večina Pavićevih likova u stalnoj je potrazi za svojim animusom ili animom, s tim što su žene uvek u blagoj prednosti na toj klackalici.
Dakle, na prvom svom nivou “Poslednja ljubav u Carigradu” je roman sa univerzalnom porukom , na nekom drugom to je priča o zavađenom nacionu koji za tuđe interese ratuje protiv sopstvenog naroda, te pri tom voli one koje mrzi i obratno. Carigrad je simbolično mesto ove apokalipse.
Ovakvim tumačenjem mogli bismo srušiti bar dva od sedam odrednica po kojima Pavić spada u pisce postmoderniste. Prva bi bila odsustva ideologije a druga odsustvo psihologizacije likova.
Jung pravi i razliku između ekstravertnog i intravertnog načina stvaranja umetnosti, ali i intravertnog i ekstravertnog umetnika. Ektravertno stvaranje nastaje umetničkim preoblikovanjem onoga što se doživljava u spoljašnjem svetu, dok se introvertno, naprotiv, osmišljava kroz savladavanje sadržaja unutrašnjeg sveta. Stvaralački proces se, između ostalog, sastoji i u oživljavanju usnulih večnih simbola čovečanstva. ''Onaj ko govori u praslikama, taj govori sa hiljadu glasova, on iz neponovljivog i prolaznog zahvata, savlađuje, i ujedno i podiže ono što označava; on uzdiže ličnu sudbinu na nivo sudbine čovečanstva i time u svima nama oslobađa one dobre sile koje su čovečanstvu postepeno omogućavale da se spase od svih opasnosti i da prebrodi i najdužu noć...To je tajna umetničkog delovanja.'”[5] U tom smislu nećemo se baviti ličnošću i životom Milorada Pavića te ga svrstavati u introvertne ili ekstravernte ličnosti, jer deluje irelevantno u ovom kontekstu, ali je lako zaključiti da je roman “Poslednja ljubav u Carigradu” tipičan proizvod introvernog stvaralaštva.
Ne samo da ovo delo grabeći iz xaka arhgetipova priča jednu univerzalnu priču, nego stvara sopstvene arhetipove koje je lako prepoznati u kasnijim Pavićevim delima. Gatanje i spisateljstvo povezani su ovde na neobičan način, svedočeći o njihovoj nesumljivoj srodnosti.
[1] Pavić M. Poslednja ljubav u Carigradu, Beograd, 1997, str. 19.
[2] K.G. Jung, citirala Seli Nikols u knjizi Jung i tarot, Beograd, Esotheria, 1998, str. 56
[5] J.Jakobi, Psihologija K.G.Junga, Dereta, 2000.god. str. 29.
[1] J.Jakobi, Psihologija K.G.Junga, Dereta, 2000.god. str. 29.
Autor: Nada Zeković
