Ej, Radovane, Radovane, sam si sebi najveći neprijatelj. Većeg neprijatelja od samog sebe nisi imao. Ceo život si radio sebi o glavi. Niko te nije mogao bolje upropastiti, nego što si sam sebe... Šta ti je, Radovane, falilo u Zavičaju? Šta te je i ko te je i kad te je natero da dođeš ovamo i da godine ostavljaš kao poslednji bednik. A bio si čovek... Sad si jadan, čemeran i upadljivo glup.
Tako Radovan Treći, junak istoimene komedije Dušana Kovačevića identifikuje izvor nesklada u sopstvenom životu, ono što će na posletku ovaj komad pretvoriti u “bolnu komediju o samoizdaji”. U jednoj univerzalnoj građanskoj sobi u tipično letnje veče ispunjeno nesanicom i komarcima, na dvanaestom spratu solitera Radovan Treći, sa svojim nezadovoljstvom, može na čas izgledati kao sasvim tipičan gradski stanovnik, kojeg je eto, u letnje vreme uhvatila kriza srednjih godina, pa sada žali za svojim mladim Ja, prostranim livadama, zdravim snom i čistim vazduhom kojeg je ostavio u nekom idiličnom kraju, nazvanim jednostavno- Zavičaj. Uopštenost ovog toponima implicira da je reč o mnogo širem pojmu od konkretnog geografskog prostora, te da je zavičaj opšte mesto svakog čije se bistvovanje pomerilo sa nekog prostora u kome je prvi put spoznao radost života.
Dvadeseti vek je vek emigracije, te je svet je danas pun modernih Odiseja, koji lutaju svetom vođeni najrazličitijim potrebama , a razne Kirke , Skile i Haribde, često sasvim nestvarne, sprečavaju njihov povratak kući.
Povratak izgubljenom zavičaju, dakle, arhetipski je i večni motiv književnosti, koji se može posmatrati u raznim kontekstima, od psihološke potrebe za prvobitnim nevinijim impresijama života, ekonomske zavisnosti od nekog mesta koje se kulturno ne doživljava kao “svoje”, do nemogućnosti fizičkog povratka u mesto porekla, usled različitih društveno- istorijskih pomeranja, ratova, progona i sl. U srpskoj književnosti ovaj motiv naglašen je naročito u delima pisaca “izgubljene generacije” koji su ga književno stilizovali kao jedan od utopijskih snova čovekovih.
Utopijski je i Radovanov povratak u Zavičaj, iako razlog njegovog ostanka u gradu u kome je “jadan, čemeran i upadljivo glup”, nasuprot Zavičaju u kome je valjda, “neupadljivo glup”, nema nijedan opravdan razlog. Radovan, sticajem raznih sticaja penzionisan u tridesetoj godini, čovek koji je veoma malo radio, ali izuzetno mnogo upropastio ne zavisi ekonomski od grada, te njegov Povratak ne sprečava ništa sem ličnih sujetnih pobuda, želje za slavom i najviše želje za osvetom ćerke Georgine.
Pa, iako možda, staviti u istu ravan, tu radovanovsku, iz sujete iznedrenu nemogućnost povratka u zavičaj, sa nemogućnošću, pomenutih pisaca, poput Miloša Crnjanskog, kome je ovo opsesivna tema, izgleda kao paradoks, pa i blasfemija, ovaj motiv mami na tumačenje u parodijskom kontekstu.
Interesantna bi bila, recimo, podudarnost motiva u poemi “Stražilovo”, Miloša Crnjanskog i jednoj Jelenčetove pesme iz zbirke “Povratak u Zavičaj”
Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.[1]
(...)
I Jelenče na istu temu:
Noćima sanjam pogled sa brda
Sve stare kuće rodnoga kraja
Noćima sanjam zelena polja
I plavo nebo mog Zavičaja.
Noćima sanjam Trešnju u cvetu
Sva je u belom kao nevesta
Noćima sanjam da se udaje
Ta moja Trešnja za princa Bresta.
Pa iako možda i Crnjanski i Jelenče, sanjaju zavičajne trešnje i brestove i jablanove, njihova povratak kući onemogućen je iz naizgled nedodirljivo dalekih razloga. Samo naizgled. Šta sprečava Radovanov povratak govori Rumenka.
RADOVAN: Spakovaće stvari Radovan i vratiće se u Zavičaj. Sad tamo reka miriše, a ovde... nigde vazduha samo čađ, dim, gar... Tamo slavuj budi narod, a ovde budilnik... Pticu nisam video dvadeset godina... Kad bi Bog poželeo da skući kućicu na zemlji, on bi je podigao u mom Zavičaju. Eh, tamo sad...
RUMENKA (proviri ispod jorgana): Tamo sad zaudaraju svinjci, blato je do kolena i seljaci se bodu noževima.
Radovan tako postaje anti-heroj odisejskog tipa, koji je posle silnih lutanja, došao kući, shvatio da je kuća i neredu i da će za sebe radije pronaći neko ugodnije mesto. Ono što je zajedničko za sve izgnanike je da im neki društveni sistem, neka viša sila onemogućava povratak. U ovom slučaju povratak je onemogućen promenom svesti o sopstvenom društvenom, statusu i idejama o njegovom poboljšanju. Radovan nije više seljak, ali nije ni građanin, te dvanaesti sprat solitera u kojem živi i simbolično predstavlja njegov društveni položaj “ni na nebu ni na zemlji”
O ovom istorijsko- društvenom procesu pretvaranja seljaka u radničku klasu, u vreme socijalizma govori i sam Dušan Kovačević.[2] Pričajući o rodnom Šapcu, otkriva podudarnosti doživljaja vlastitog zavičaja i onog opisanog u drami Radovan Treći, što je još jedan primer o značaju biografije za razumevanje dela jednog pisca.
Ja se Šapca danas sećam, iskreno govoreći, kao mesta u kome sam sve što sam video video prvi put. Jer... Ja ne idem često u Šabac. I trudim se što manje da idem. To je jedan od ružnijih gradova, trenutno, na Balkanu. Ima jednu ulicu koja imitira velike gradove, grad sa izmenjenim stanovništvom. Nekad građansku klasu, od pre Prvog svetskog rata, smenjivali su ljudi koji su namerno dolazili u jednu skalameriju koja se zvala “Zorka Šabac", industrija hemijskih proizvoda.
Priča o Šapcu, priziva onu priču iz drame, o fabrici, brdu, jezeru.
("Ta fabrika je uništila reku, a reka zatrovala polja. Ni korov nije uspevao. Da bi nekako spasili zavičaj, napravljeno je jezero od reke i podignuta hidrocentrala. Međutim, nije bilo dovoljno vode, pa je hidrocentrala prestala sa radom pre puštanja u pogon. Onda su, da bi izvadili štetu, isušili jezero i ostavili samo mulj, da ljudi seju pirinač, koji nije uspevao jer je klima hladna a ujedno i topla. Ovo, da je topla, ustanovilo se kad su podigli planinu na zatrpanom jezeru; hteli su da stvore zimski turistički centar. Da ne bi planina bila neiskorišćena, bez snega, kad već nema para od skijanja, rešili su da otvore veliki rudnik. I kopali su mesecima, dok nisu naišli na mulj koji su ranije zatrpali. Sad su odlučili da sruše fabriku i ponovo zasade žito i kukuruz.")
Oni su to, kaže Kovačević, da bi poprilično moćne, ne moćne, ali poprilično nezavisne seljake i kulake, kako su ih zvali, pretvorili u osiromašenu radničku klasu. Sazidali su fabriku, sazidali su solitere na obradivoj zemlji i dobili su radničku klasu koju su vezali za glasačku kutiju. I to je bio istorijski proces. I dobili su osiromašenog seljaka koji je i dalje išao na svoj hetkar, ne na deset hektara koje je imao ranije, nego na jedan, i tamo je gajio paradajz, paprike i lubenice, a ovde je imao socijalno, i tu je našao nekakav balans, a usput ga je trovala kiselina koju je "Zorka Šabac" ispuštala, i onaj plavi kamen, i razna druga čuda...
Tako je nad onim “kome povratka nema” u izvesnom smislu uvek izvršeno nasilje neke veće instance.
ಊ
Poznavaoci Kovačevićevih drama u najkarakterističnije njihove osobine najpre bi naveli njihovu političku angažovanost, težnju da u njima bude didaktičan i da se rado bavi mentalitetom našeg naroda. I naravno humor, koji proizilazi iz navedenih angažmana! Smejati se ljudskim manama, deluje katarzično i poučno, a kada se za predmet smeha uzmu kolektivne osobine neke grupe, kao što je to pre Kovačevića u srpskoj književnosti činio Branislav Nušić, te Dušana Kovačevića možemo u tematskom smislu posmatrati kao njegovog nastavljača ili duhovno srodnog stvaraoca.
Lik Radovana Trećeg, komentatori najčešće karakterišu kao tipičnog Homo Balcanicus-a. “Radovan je neki glavonja, sa velikim brkovima i tamnim naočarima za sunce”. Pozamašnost glava stanovnika Balkanskog poluostrva, insistiranje na pojedinim hajdučkim tradicijama, kao što je ova, nošenja brkova, te težnju da se nose lepo i po modi (naočare), samo su neke od osobina koje bi i puki posmatrač Balkanca mogao na prvi pogled da uoči.
Jednu od prvih i najobimnijih doprinosa shvatanju kulture i mentaliteta Balkana i danas, međutim možemo pronaći kod Jovana Cvijića koji se smatra osnivačem i pokretačem antropogeografske-etnološke škole u Srbiji, koja čini polaznu osnovu nejvećeg dela istraživačkih radova u društvenim naukama 20. veka na prostoru Jugoslavije i Balkana.[3] U svojim antropogeografskim istraživanjima Cvijić je izučavao migracije, seoska i gradska naselja, tipove kuća, materijalnu kulturu stanovništva u zonama pod različitim uticajima civilizacija, psihološke tipove i varijetete, narodnu nošnju i pokućstvo. Sigurno je da su posle Cvijića nastale, bolje i iscrpnije studije, ali je zanimljivo što je ova bila prva, te i to da su danas i pored silnih društveno- ideoloških promena u njihovog uticaja na ljude, ratova, te masovnih migracija, stanovništva, rasta broja gradskih naseobina, psihološki i filozofski ideali života Balkanaca, koje je opisao Jovan Cvijić i danas živi.
Često je Cvijić kritikovan, da je sa mnogi simpatija pristupio opisu, dinarskog tipa čoveka, koji čini najveći dao stanovnika Srbije i stare Jugoslavije. Kovačevićev junak Radovan Treći, mogao bi se svrstati ovu grupu, odnosno dinarski tip, šumadijski ili erski varijetet.
Moderna Srbija, pre pobede socijalističke revolucije, bila je "zemlja seljaka na brdovitom Balkanu" a posledice guranja seljaka u proleterijat, razrađene u drami već su pomenute. Cvijić piše:
“Dinarski ljudi su intimno vezani za zemljište i prirodu svoga kraja. Kod njih nema velikih varoši, doskora nije bilo nijedne koja bi imala 100.000 stanovnika. Prevlađuju male varoši sa nekoliko hiljada stanovnika, poglavito poreklom sa sela i jednim delom seoskog zanimanja. Devedeset od sto dinarskog stanovništva živi od zemljoradnje i od stočarstva. Procenat seljaka je veći no u ma kojoj drugoj južnoslovenskoj grupi. Najveći deo dinarskog stanovništva, dakle, živi u stalnom dodiru sa zemljištem i prirodom, sa stvarnošću života. Ono je naviknuto na one prirodne nedaće koje dolaze od nepogoda, rđavih žetvi i stočnih bolesti. Zbog toga su mu nervi zdravi, zato je spokojnije i bolje podnosio udese sudbine.
Dinarski su ljudi živog duha i tanane inteligencije. Obdareni živom i raznovrsnom osećajnošću oni se često povode za svojom maštom, koja je vrlo živa i bogata, kao i za prvim impulsom oduševljenja i srdžbe.
Tananu inteligenciju Radovana Trećeg i njegovih saplemenika, ne treba posebno pominjati. Setimo se samo nadmudrivanja između privedenog Vilotića sa jedne i Radovana i Stanislava sa druge.
STANISLAV: Dakle, momče, da nastavimo sa brojnim stanjem: je li onaj sa cvikerima isti onaj bez cvikera?
JELENČE: Nije. Isti je onaj sa kačketom i lulom.
STANISLAV: On je najmlađi?
JELENČE: Najmlađi je sa brkovima. Ima plave oči i malo izgubljen pogled. Sanjalica. Divan čovek. Svako jutro plače kad čita novine... A brat do njega - muca.
STANISLAV: Ne muca, nego kašlje. Po ceo dan kašlje. Ripće, stoka, zgrada se trese.
JELENČE: On voli da kašlje. Dok je bio mali stalno je štucao. Jedno vreme je išao samo natraške. Lekaru su rekli da mu nije posvećena dovoljna pažnja dok je bio mali, pa on stalno hoće da bude u prvom planu. Inače, to je divan čovek.
STANISLAV: A onaj što viče: "Ala volim da mrzim!" Je l taj isti onaj što ćuti u bioskopu?
JELENČE: Jeste, ako mislite na njega.
STANISLAV: Nosi belo odelo... odnosno crno?
JELENČE: On je. Ima, ovako, veliku masnu fleku na sakou, od bureka, i uvek je bez pertli... Ali, zrači nekako, ne bih rekao kako, mada možda.
STANISLAV: Suv?
JELENČE: Jeste. Upadljivo suv i debeo.
RADOVAN: Sad ću ga ubiti.
STANISLAV: Kako to: suv i debeo?
JELENČE: Kontraverzna ličnost.
RADOVAN: Dosta igranja! Okreni se malo prema meni... Rumenka, izađi iz sobe ako ne podnosiš krv... Je li, je l istina da je Marko u Americi?
JELENČE: Istina. Jeste.
RADOVAN: Spominje li Georginu u pismima? Piše li, zašto je oborio pa ostavio?
JELENČE: Piše, al mi ne znamo engleski. Redovno piše. Po deset strana.
RADOVAN: A zašto piše na engleskom?
JELENČE: Navodi on to u pismu, al mi ne znamo engleski, pa ne možemo da saznamo. Upisali smo brata, što kašlje, na engleski kurs, da nauči. pa nam pročita sva pisma, ali su ga izbacili, jer je ometao nastavu.
STANISLAV: Kašljao na kursu?
JELENČE: Mnogo. Kašljao i išao natraške.
Pojedine dosetke iz ovog dela teksta, koji oslikava balkansku tradicionalnu ljubav za nadmudrivanjem ušle su u urbani govor, te nastavile svoj život u potunosti izvan teksta drame. Moglo bi se reći da se ovaj tekst naslanja na tradicionalne priče o mudrosti i prepredenosti Ere iz narodne priče, smo naravno savremenijem obliku.
“U svojim se akcijama obično se inspirišu pobudama moralne i duhovne vrste; materijalni interesi imaju samo ulogu drugoga reda. Da bi se izazvala najveća suma njihove snage, treba dirnuti u njihovu osećajnost, osetljivost, u njihov individualni i nacionalni ponos; treba istaći pitanje časti ili ideal pravde ili slobode.”
RADOVAN : Slušaj Rumenka: mene vređaj, ali - Zavičaj mi ne diraj! Za Zavičaj sam u stanju da ubijem bez razmišljanja... Da sam ja vlast, kao sto sam nekad bio, ja bih ljudima koji žive u ovakvim gradovima,priznavao duple godine života.
“Pored ovog jakog idealizma ima i jedna tradicionalna crta, jedna od bitnih crta narodne duše. Dinarski čovek gori od želje da osveti „Kosovo" (Kosovsku bitku 1389 god.), na kome je izgubio nezavisnost, i da obnovi staru srpsku carevinu, o kojoj stalno sanja, čak i u najtežim prilikama, u kojima bi svako drugi očajavao. Obmanut okolnostima i događajima, napušten od svih, nikada se nije odrekao narodnog i društvenog ideala”
U slučaju Radovana Trećeg, želja za osvetom je takođe duboko prisutna. Budući da je bratstvo i jedinstvo naroda Jugoslavije negiralo veličanje zasebnih nacionalnih elemenata, Radovan Treći genetsku i psihološku predodređenost za osvetu, pomera na osvetu časti ćerke Georgine. Tu su i vojničke vrline i hajdučki temperament kojima Cvijić pridaje naročit značaj.
Želja za osvetom Georginine časti mogla bi se svesti pod ono što Cvijić definiše kao: “Uzajamna naklonost i međusobno ekonomsko pomašlje”
“Dirljivi su ljubav i poštovanje koje članovi zadruge imaju jedan prema drugome, kao i njihova solidarnost, naročito u najtežim prilikama. Oni su vezani osobitom toplinom osećanja; u njihovim međusobnim odnosima ima puno široke srdačnosti. Ovde su najčistiji i najbolje očuvani dinarski običaji.”
“Ja sam čovek fini suptilan, mog’ te ubijem na mestu ovde!”, što bi rekao Zoran Radmilović koji je ovekovečio Radovana Trećeg svojom interpretacijom i obogaćivanjima teksta drame. Ili da se držimo teksta, koji predstavljaju posebno dirljive primere ljubavi i poštovanja prema članovima porodice:
Radovan III: (Tresne ženi šamar.) Samo te slušam kako me vređaš! Samo te slušam i pitam se: “Dokle će, sunce joj njeno?!” Ne bi ti stala, da sam ja nastavio još deset godina!
Ili..
Radovan III: Znaš, kad ti ja udarim trideset šamara po očima i ustima i ušima i… Rumenka, nemoj da me teraš na dugogodišnju robiju. Nemoj da mi se ime vuče po novinama.
Rumenka: Udari me ako smeš. Probaj? Znaš li šta mi je rekla Katica pred put u Beč: “Mama, ako te pipne, neka odmah emigrira!”
Dalje, Cvijić tvrdi :
“Osobito poštovanje predaka i običaj slava. — Kao što su među sobom vezani ljubavlju, dinarski su ljudi isto tako odani precima: nigde toliko ne znaju za svoje pretke, katkad do dvadesetog kolena, naročito u Crnoj Gori;
nigde ih toliko ne vole, ne poštuju i ne misle o njima. Više no kod ostalih Južnih Slovena ovde su očuvana stara prezimena, pa čak i nadimci pokolenja, kašto kroz vekove. Sa oca na sina se predaju imena predaka; potomci ih pamte; znaju njihovu postojbinu…”
Kod Radovana Trećeg možemo primetiti visoko izraženu i ovu osobinu. On naime, sam sebe naziva Radovanom Trećim, nastojeći da time izdejstvuje za sebe poštovanje za visoko plemenito poreklo. Interesantno je da se Radovan Prvi i Radovan Drugi, uopšte ne pominju, a ako uzmemo u obzir istorijsko- politički kontekst drame, zaključak bi mogao biti da je Radovan Prvi, predak iz Prvog svetskog rata, Radovan drugi iz Drugog, a da su kod ovog današnjeg radovana, ili uzmimo, godinu nastanka drame, Radovana iz 1973., svo pozitivno genetsko nasleđe doživelo potpunu degradaciju. Ili, posmatrati Radovana Trećeg kao nižu varijantu, dinarskog, Cvijićevog mentaliteta.
Želja za muškim potomkom iako je odavno napustio selo, gde je takva želja uz način života opravdana, te upropašavanje ženskog detata kao posledica te želje, ogrešenje o ekološku sredinu sopstvenog kraja, usled želje za slavom, poboljšanjem ali izrazitim neznanjem, sve ono što je na kraju rezultiralo raspadom osnovne patrijahalne jedinice društva, Radovanove porodice, pa i njegova samoizdaja, daju blagi tragični ton ovoj komediji i upozoravaju na kovačevićevski način. Dok junaci ove drame jednan za drugim skaču sa dvanaestog sprata solitera i dok se smejemo njihovim nedaćama , u stvarnom životu takav skok je nemoguć a problemi proizašli iz nesaglasnosti balkanskog mentaliteta i društvenih sistema u kojima živimo, ne rešavaju se tako lako. Do njihovog konačnog rešenja samopoznaja uz smeh ili podsmeh sebi samima, najbolje je rešenje, koje Dušan Kovačević nudi svojim dramama.
[1] Miloš Crnjanski, Stražilovo
[2] < http://arhipelag.rs/kovacevic_intervju_sveske.htm >
[3] J.Cvijić, Balkansko ostrvo i Južnoslovenske zemlje I, Beograd 1922.
Autor: Nada Zeković
