Ova književna epoha javlja se krajem srednjeg veka, kao suprotnost njegovim spiritualnim težnjama, i označava uskrsnuće aristotelovske poetike, zaboravljene još od antičkih vremena. Još pre 16. veka stvaraju se postepeno uslovi koji dovode do ovoga: slabljenje aristokratije i rast građanskog staleža, velika putovanja i upoznavanje drugih naroda, razvoj trgovine koji je potakao uvođenje narodnih jezika u škole, i najvažnije, kao posledica, kultura se postepeno odvaja od crkve i postaje sve više okrenuta čoveku.
Umetnici se okreću antičkim idealima, vraćaju čisti latinski jezik (Novolatinski), umesto iskvarene srednjovekovne verzije, ali takođe pišu na svom zavičajnom, tzv. narodnom jeziku. Zainteresovanost za materijalno dobro i ovozemaljski život preovlađuje, a ideal umetničke lepote postaje harmonija svih delova i vernost prirodi. Snažno se razvija i svest o umetničkoj ličnosti, i dela počinju da se potpisuju, za razliku od anonimnog stvaraoca srednjeg veka koji je smatran samo instrumentom božanske volje. Predstavnici humanizma, čija dela vam preporučujemo su Dante, Petrarka i Bokačo, a od renesansnih umetnika, trebalo bi da svoju pažnju posvetite Tasou, Šekspiru ili Servantesu, тe naravno, Marinu Držiću.
Autor: Nikola Bulj
