Ovaj veliki pesnik ruske književne prošlosti pripadao je vremenu evropskog romantizma, u čijim je okvirima i sam pčeo da stvara. Ali, naporedo s tim, Puškin se od evropskog romantizma odvaja jakom vezanošću za prošlost i život svoje zemlje, čime je njegovo delo dobilo i značajno realističko obeležje. Pored toga, nadahnuto demokratskim idejama naprednih društvenih snaga Rusije, Puškinovo delo dobija izrazito nacionalan i revolucionaran vid.
Puškinov pesnički dar otkriva se još za vreme školovanja u pesničkom liceju, u kome on istupa sa pesmama kojima su se divili onda najveći pesnici Rusije. Kada je završio licej, Puškin nastavlja sa književnim radom i proslavljanjem slobodnjačkih težnji narodnih masa. Zato ga ruski car Aleksandar I šalje u progonstvo, verujući da će time da uguši njegovo revolucionarno raspoloženje. Oko šest godina pesnik živi pod stalnom prismotrom carevih doušnika. Ali on u to vreme intenzivno književno radi, pišući romantičarske poeme pod neposrednim uticajem slavnog engleskog pesnika Bajrona. Tada počinje sa radom na svom najpopularnijem delu - Evgeniju Onjeginu. Njegova popularnost u narodu bila je izuzetno velika, i ruski car Nikola I oslobađa pesnika progonstva, ali njegov književni rad i dalje ostaje pod najstrožijom kontrolom.
Rodoljubivi pesnik nikada se nije odrekao svojih ideala. Poznajući dobro život i težnje naroda, on je stalno ukazivao na nužnost uvođenja naprednih, modernih društvenih odnosa u spahijskoj Rusiji. Međutim, ni car ni plemićka klasa mu to nisu opraštali. Kada se oženio, car ga je pozvao na dvor davši mu posebno dvorsko zvanje, ali je pesnik osećao da njegovo mesto nije među dvorskom aristokratijom. I pored neumoljive careve cenzure, on radi i pesmama proslavlja oslobodilačke težnje narodnih masa. Stvorivši ogromno i slobdarsko pesničko delo, Puškin postaje jedan od najslavnijih ljudi Rusije. Ali, neprijatelji nisu mirovali. Oni su vešto organizovali jednu nečasnu spletku sa njegovom ženom, i pesnik, da bi odbranio svoju čast, izlazi na dvoboj. U dvoboju sa jednim francuskim emigrantom Puškin je bio teško ranjen. Dva dana kasnije zauvek je sklopio oči vatreni pobornik slobode i najveći pesnik Rusije - Aleksandar Sergejevič Puškin.
Puškin je bio prvenstveno liričar, iako je sa podjednakim uspehom radio i na pripovednoj prozi, drami, poemi i drugim književnim vrstama. Njegova je lirika stvarana u ljubavi prema životu uopšte, a naročito u ljubavi prema životu i slobodi ruskog naroda. U toj poeziji, pored vedrih mladalačkih motiva, ima i snažnih elegičnih tonova, divnih opisa prirode i slika uzetih neposredno iz narodnog folklora.
Ali, centralno mesto u Puškinovim lirskim pesmama zauzimaju slodoljubljivi motivi i revolucionarna raspoloženja. Među njima su naročito karakteristične pesme - Slobodi, Čaadajevu, Selo i U Sibir. One su izraz pesnikovog revolta na surovu stvarnost svoje zemlje. Pesnik veliča zakonitost, slobodu i nagoveštava odlučan obračun sa svima koji ljude i narode drže u pokornosti. On osuđuje nečovečne postupke spahija prema kmetovima, proslavlja ruske dekabriste i sa strašću opeva veru u slobodnu i srećnu budućnost Rusije :
Rusija će se prenuti iz sna,
i na ruševinama samovlašća
biće ispisana naša imena
(Čaadajevu)
Izabrana dela
Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe.
Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820-1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin.
Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824-1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine.
Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1931, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.
Puškin je započeo novu epohu u književnosti svoga naroda. Mnoge slodoljubive tradicije ruske prošlosti izrazile su se u njegovom romantičarskom delu, koje se utkalo u osnove velike realističke književnosti Rusije.
Izvor: pregled jugoslovenske književnosti + vikipedija
