Ovaj esej nastao je na početku raspada moje domovine, SFRJ, što je nužno ostavilo traga na njegov sadržaj. Nisam hteo ništa da menjam da bih ga prilagodio novim istorijskim uslovima jer se ništa bitno za temu ovog eseja nije ni dogodilo.
BEKSTVO OD STVARNOSTI
ili
Umetnost kao opojno sredstvo
Jedna od bitnih osobina ljudskog roda, pa i čoveka kao jedinke, jeste nezadovoljstvo. Ljudi su uvek nezadovoljni postojećim stanjem pa i samim sobom. (Ako nisu, postavlja se pitanje da li su bića ili stvari. Da nije nezadovoljstva, istorija ne bi postojala, jer ona izučava promene, a promene i nastaju kao posledica nezadovoljstva.
Nažalost, u nekim istorijskim periodima, doduše veoma kratkim, velika većina ljudi je zadovoljna postojećim stanjem i ne želi nikakve promene. To je znak ozbiljne bolesti društva gde takvo stanje vlada i obično prethodi velikim društvenim lomovima. Razlog je prost - takvo stanje, kada se promene ne žele, jednostavno ne odgovara ljudskoj prirodi. Iz ovoga, naravno, sledi zaključak da su dijalektičari u pravu, ali je činjenica da su baš oni, koji su svoju društvenu praksu zasnivali na dijalektičkoj teoriji, proizveli tzv. komunističko društvo, sistem jedne društvene bare sa teškom žabokrečinom. Uzgred, ideja komunizma je jedna veoma privlačna utopija, i nužno je da jedna takva ideja postoji, ali, prema dijalektičkim zakonima logike komunizam je neostvariv, jer podrazumeva odsustvo svake suprotnosti, odsustvo svakog sukoba sa postojećim stanjem, pa prema tome i odsustvo svake želje za promenom. Da li to znači da ljudi u komunizmu treba da postanu stvari? Jer, samo je stvarima svojstveno da ne teže promenama.
Tema ovoga ogleda, međutim, nisu društvene promene, već želje čoveka-pojedinca za promenama i načini zadovoljavanja tih želja.Za nastajanje nezadovoljstva, odnosno želje za promenom, potreban je jedan preduslov. To je znanje. Što čovek više zna i potreba za promenom je veća, jer, da bi čovek nešto želeo mora da zna da to postoji. Moj pokojni deda nikad nije poželeo da ima videorikorder ili kompjuter, na primer, jer u njegovo vreme to nije ni postojalo, ili on bar nije znao da to postoji.
Osim želje, koja uvek, manje ili više, postoji, za ostvarenje promene, pored znanja, potrebna su i druga sredstva: za zadovoljenje nekih manjih želja dovoljno je materijalno bogatstvo, za ostvarenja većih promena u društvu potrebna je velika društvena moć, odnosno vlast. Naravno, nužno je zadovoljiti prvi uslov (materijalno bogatstvo) da bi se došlo do drugog (vlasti).
Često se u političkom životu čuju optužbe od vladajućih političkih partija na račun opozicije da se ova bori za vlast. To se u tzv. mladim demokratijama prikazuje kao nešto veoma loše. Pa naravno da se svaka opozicija bori za vlast jer je to sredstvo kojim se mogu ostvariti promene i prevazići nezadovoljstvo postojećim stanjem. Vladajuća stranka je ta koja nikad ne želi promene jer je upravo ona i proizvela postojeće stanje, u skladu sa svojim interesima. Sve se, naravno ponavlja i kad neka opziciona stranka postane vladajuća. Iz toga, naravno, sledi zaključak da nijedna vlast ne valja jer se protivi prirodnoj ljudskoj težnji za promenama.
Da bi čovek pojedinac, koji ima znanje, ili bar može da ga kupi od onih koji ga imaju (tj. njihove usluge), prevazišao svoje nezadovoljstvo i zadovoljio svoje želje, obično je dovoljno materijalno bogatstvo. Što je ono veće i želje su veće, ali i ostvarljivije. Čovek koji, pored materijalnog bogatstva ima i vlast, ima sva sredstva da svoje želje nametne i drugima nad kojima vlada. Tako nastaju diktature (totalitarni režimi), i naravno da se sada kod onih koji imaju znanja, ali nemaju dovoljno bogatstva i moći, javlja nezadovoljstvo i želja za promenom.Tada se oni udružuju sa sebi sličnima da bi bili moćniji od onoga na vlasti. I tako u krug.
Bogatstvo i vlast, međutim, nisu među ljudima raspoređeni srazmerno njihovim potrebama za ostvarenjem želja. Vrlo mali broj ljudi poseduje sredstva za prevazilaženje nezadovoljstva.
Najbrojniji su oni ljudi, naoružani znanjem i njemu srazmernim nezadovoljstvom, koji nemaju sredstava za zadovoljenje svojih želja. Njima se ovaj svet ne dopada, ali ne mogu da ga menjaju. Šta njima preostaje? Bekstvo u snove.
Da, ostaju snovi. U današnje vreme, beskućnici bez krova nad glavom oduševljavaju se sapunskim operama tipa "Dinastije", oni čije su žene umorne od rada u ustanovama i preduzećima, a posle u kuhinji i zadremaju još pre nego što se uveče svuku, zadovoljavaju se pornićima, oni koji žele da putuju uživaju u putopisima i romanima (ili filmovima) čija se radnja događa u egzotičnim predelima itd. Industrija snova (ne mislim samo na filmove), jedna je od najvažnijih grana svetske privrede. Ne možemo ni da zamislimo kako bi svet izgledao kada bi odjedanput nestalo filmova, televizije, poezije (u najširem smislu). (Muziku i slike je čovek odavno naučio sam da stvara.)
Ali, hajde baš da zamislimo. U 19. veku nije bilo filma ni televizije. Postojala je, doduše, pisana poezija, ali za onaj mali broj pismenih ljudi. Kako su onda nepismeni bežali u snove? Pa, znamo, naravno, da usmena književnost postoji maltene od trenutka kada su ljudi počeli da govore. Potreba za bežanjem iz stvarnosti u snove stara je kliko i ljudski rod. Istorija umetnosti nije ništa drugo nego istorija prevazilaženja ljudskog nezadovoljstva pomoću mašte. Izvor umetničke mašte i stvaralaštva je, dakle, u nezadovoljstvu.
Većina ljudi se, usled neznanja, nesposobnosti ili lenjosti zadovoljava snovima, tj. umetničkim delima koje su drugi za njih stvorili. Postoje, međutim, pojedinci, koji se ne zadovoljavaju samo tuđim snovima, mada i u njima uživaju, već žele da stvore, i stvaraju, svoje snove, koje, zbog taštine ili materijalnih prihoda, daju ili prodaju drugima. To su umetnici.
Ima i neostvarenih umetnika, onih koji nikada nisu stvorili nijedno umetničko delo, ili se sve završavalo na pokušajima; onih koji nisu imali dovoljno snage, volje, dovoljno taštine, ili su živeli u takvim okolnostoma koje im nisu omogućile da se ostvare kao umetnici, da svoje snove ponude drugima. Ima, naravno, i onih nesrećnika koji bi, možda, i postali umetnici samo da im je to palo na pamet. Oni svoje bekstvo od stvarnosti ostvaruju na drugi način - pomoću alkohola i narkotičkih sredstava. I to je jedan od načina da se od stvarnosti pobegne. Postoji još i onaj poslednji, definitivni način - samoubistvo. Samo, za razliku od umetnosti i opojnih sredstava koja, bar privremeno, pomažu da zaboravimo na svoje nezadovoljstvo, da nam stvarnost izgleda lepša, samoubistvom ukidamo nezadovoljstvo bez ikakve zamene za nezadovoljavajuću stvarnost.
Da li je slučajno što među umetnicima ima veliki broj alkoholočara, narkomana, samoubica? Ne verujem, jer, izvor svega toga je nezadovoljstvo, a ono se , u nedostatku bogatstva i vlasti, prevazilazi opojnim sredstvima - umetnošću, alkoholom, drogom. Reći će neko da između umetnosti, s jedne, i alkoholizma i narkomanije, s druge strane, postoji bitna razlika: umetnost je društveno korisna, alkoholozam i narkomanija su destruktivni, prvo za samog zavisnika, a onda i za okolinu. Tačno, ali pre nego što je njihova umetnost društveno priznata, većina umetnika su za prosečan svet bili bitange i dripci. Naravno, oni su to ostajali i kasnije, ali im se to opraštalo jer su umetnici, a zna se da su oni malo pomereni. Umetnici su neodgovorni prema svojoj okolini i porodici, baš kao i alkoholičari i narkomani. Oni umetnici koji se žrtvuju za porodicu i one prema kojima imaju obaveze, nikada to i ne postanu. Možda se upravo odatle i regrutuju neostvareni umetnici - alkoholičari i narkomani, kažnjavajući na taj način i sebe, zbog malodušnosti, i druge, zbog njihovog nerazumevanja. Da bi neko postao umetnik, potrebno je da ga najbliži razumeju i bar oslobode obaveza i osećaja dužnosti prema njima, ako već ne žele da mu pomognu i žrtvuju se oni za njega. Moramo, ipak, priznati da alkoholičari i narkomani svoje snove zadržavaju za sebe, ne proizvode alkohol i drogu za druge; umetnici svoje snove daju drugima. Samo u tom krajnjem rezultatu razlika je bitna.
Opojna sredstva mogu biti slabija i jača. Neka od njih ne proizvode snove bitno različite od stvarnosti već nam samo pomažu da postojeću stvarnost vidimo u lepšem svetlu (vino i slična pića). Druga su žestoka i njima pribegavamo u trenucima teškog nezadovoljstva prožetog osećanjima ugroženosti i nemoći (sva žestoka pića i, verovatno, neke vrste droga; ona nam iskrivljuju svest o stvarnosti i njihova prekomerna upotreba je vrlo blizu definitivnom ukidanju nezadovoljstva, odnosno samoubistvu. Najveće promene u otklonu od stvarnosti izazivaju halucinantne droge, kod kojih stvarnost potpuno biva potisnuta snovima, odnosno halucinacijama.
Slično je i sa umetničkim delima kao opojnim sredstvima. Treba, međutim imati u vidu činjenicu da jačina opojnih sredstava nema veze sa njihovim kvlitetom, naprotiv. Iskrivljena stvarnost i halucinacije mogu biti strašniji od same stvarnosti od koje želimo da pobegnemo, a otrežnjenja su uvek mučna. Lagano pijanstvo nam omogućava da, privremeno, vidimo samo ono što je lepo u stvarnosti. Neka lagana pijanstva, koja su nam priuštila prijatne trenutke, pamte se vrlo dugo, sa željom da se ponove. Teškoh pijanstava se nerado sećamo, mada neka od njih ostaju kao trajna mora.Da li je potrebno objašnjavati zašto je, na primer, Branko Ćopić naš najčitaniji pisac? On je pisao o ratu, temi koja je mučna i ružna sama po sebi, užasu koji je zasnovan na bezumlju i mržnji. Ipak je uspeo da i u tim okolnostima pronađe radost i ljubav, smeh, ali i tihu patnju, trenutke razuma u opštem bezumlju. Njegova dela su kao lagano vino, lako se čitaju i dugo se pamte. Slični njemu su Tolstoj, Šolohov, Dikens, da navedem samo neke.
Dostojevski, Fokner, Edgar Alan Po, Zola, Mopasan i njima slični su, svakako, vrsni pisci. Ako su Tolstoj, Šolohov, Dikens, pisci tipa šampanjca, onda su ovi drugi pisci tipa najkvalitetnijeg konjaka. Opijaju žešće, ali je otrežnjenje mučnije. Kad počneš sa čitanjem nekog njihovog dela teško ga ostavljaš, ali kad pročitaš do kraja ostaje u tebi neki osećaj nelagode, nekad i mučnine.
U poslednje vreme najtraženiji su pisci tipa koka-kole: dok piješ osećaš se prijatno i, naravno, odmah zaboravljaš na to. Njihova dela se mogu kupiti na svakom kiosku. Treba, ipak, biti pošten pa priznati da i među njih zaluta poneki špricer, pivo ili votka-tonik.
Umetnost je, dakle, opojno sredstvo koje je, za razliku od drugih, jedino prihvaćeno kao korisno, kako za pojedinca, tako i za ljudski rod u celini. Svrha mu je, kako smo videli, da, u nedostatku drugih sredstava, pomogne ljudima u prevazilaženju nezadovoljstva, odnosno da im pomogne da pobegnu od stvarnosti. Dok ovo pišem, naša stvarnost je sve gora: Opet imamo bezumlje, materijalnu i duhovnu bedu u svakom pogledu (ovo je zbog slika, ukazala mi se prilika. Ko je taj koji ne želi da od toga, bar pivremeno, pobegne? Kad bih bio bogat otišao bih na Floridu, Novi Zeland ili neko drugo mesto gde nema ovog stranja*). Kad bi ovaj narod imao dovoljno vlasti (i pameti), a trebalo bi s obzirom da se svi zaklinjemo u demokratiju, oterao bi sve naše vođe, koji nas zavadiše, na Goli otok i obezbedio im dovoljno oružja da se međusobno poubijaju. (Lično ne bih imao ništa protiv da se poubijaju i na Brionima, ili nekom drugom mestu koje se njima dopada.) Na žalost, nemamo ni bogatstva, ni vlasti - ostaju nam opojna sredstva. Između ostalih i umetnost. Umetnost koja će nam ponuditi iluziju onoga čega u stvarnosti nema (ili ima u ograničenim količinama): razum, ljubav, mir, materijalno i duhovno blagostanje.
_________________________
*) Nije štamparska greška.
Lunjevac, avgusta 1991.
Autor: Slobodan Anić
